Jedne večeri sam pokušavajući da deci pomognem oko crteža za školu nastavio da slikam skoro celu noć. Tako sam se našao u vrtlogu stare ljubavi iz detinjstva prema slikanju. Posle toga, puno godina sam, kad san savlada svu decu, slikao akvarele. Interesantno je kako čovek koji slika doživljava svet u bojama, sa teksturom i simboličkim smislom prizora i kako ga ta danju zamišljena slika tera da je uveče ostvari. Najbolje se sećam uzbuđenja u trenutku kad zamišljena i započeta slika počne sama sebe da završava, kao da iznenada oživi. Tada je treba pustiti na miru. Ako je slika sama sebe dovršila, sigurno će biti dobra.
Slikarski deo moga života se završio sa dve samostalne izložbe akvarela u dobrim galerijama (Kolarac), a otvorili su ih pravi likovni kritičari.
Sve slike sam poklonio, osim jedne. A sad mi je iz te slikarske epizode samo ostala moć da se iskreno obradujem kad negde na zidu ugledam trenutak radosne inspiracije koji je neko sačuvao bojom, i skrivena misao: ako doživim penziju …………………
(iz knjige: Miloš Jevtić: Dubine vaskularne hirurgije – razgovori sa Đorđem Radakom)
